Интервју: Берко Димитријевић, композитор и текстописац, члан ЛИРЕ

Написано 

УСПЕШНИ ПОВРАТНИК

После дужег одсуства са домаће музичке сцене Берко Димитријевић композитор и текстописац скренуо је на себе пажњу јавности учешћем на Петом ЛИРА фестивалу и освајањем Друге награде за композицију песме Идила" у интерпретацији Јована Михаљице Будући да живи и ради у Аустралији разговор нисмо могли да водимо уз кафу или неко (без)алкохолно пиће у неком лепом ресторану већ путем скајпа а као и обично, кренули смо питањем о Берковим почецима.

- Све је почело тако што је мој отац као млад желео да свира хармонику, па пошто му се стицајем околности та жеља није испунила, мени је већ у осмој години купио прву хармонику, и нашао приватног учитеља. Била је то мала петоредна црвена дугметара марке “Weltmeister”. Нажалост, мој учитељ је јако млад имао инфракт, па је дошло до паузе од две године. Нови учитељ ме је следеће две године учио по књигама Албина Факина само ноте и основе музике. После тога добијам бољу хармонику и другог учитеља, и почиње учење народне музике следеће три године. Са непуних 17 година почињем да свирам “тезге”, како се то у жаргону зове, и то је потрајало следећих 36-37 година, све до пре 2 године када сам престао са живом свирком.

- Ко је главни кривац" или највише заслужан за музику као ваш креативан израз?

Све је то кренуло некако спонтано. Прве текстове сам написао у време још док сам учио свирање хармонике, са 12-13 година старости. За разлику од многих који почну да пишу поезију, па онда “пређу” на писање текстова за музику, ја никада нисам писао поезију. Одмах су то били текстови за музику. Чак нисам ни покушавао да пишем мелодије за њих, већ сам их нудио као текстове тада познатим композиторима народне музике. Са компоновањем сам почео скоро 10 година касније, што је гледајући са ове временске дистанце било јако добро. Имао сам времена да стекнем мало музичког искуства, и да испечем занат писања текстова.

- У чему Берка има више: у нотама или стиховима?

- Ту покушавам да остварим прави баланс, и мислим да то и успевам. И сам начин како пишем последњих година допринео је томе. Пре сам прво писао текст па радио на мелодији, док сада у исто време радим и текст и мелодију. Мој једини проблем је да не знам баш лепо да певам, али чујем у глави како би песма требала да звучи. То што ја чујем у глави, покушавам да пренесем са мање, или више успеха певачима који ми певају демо снимке, па то иде певачу који сними песму. То на крају и испадне приближно мојој идеји, али и често на том путу изгуби се доста тога, па буде далеко од почетне идеје. Има много мојих песама које су испале сасвим другачије од моје оргиналне идеје.

- Ваша музичка каријера пре и после одласка у аустралију?

- Пре одласка сам скупио седам година радног стажа као музичар. Свирао сам активно по тезгама, кафанама, сплавовима... Што се тиче ауторског рада, прве текстове ми је снимио Аца Крњевац почетком 80-их. 1981. године сам остварио више него успешну сарадњу са Љубом Кешељом, из које је свакако најпознатија песма “Налепшу хаљину вечерас обуци”, која је до данас остала “лична карта” Асима Бркана. Као текстописац сам сарађивао и са Миланом Матијашевићем, познатијим под надимком Ђурица Шарбанац.
Први композиторски рад је учешће на фестивалу “Јесења ревија 1983” у организацији тада веома популарног Радио Шапца. Песме су певали нови певачи, и караван је путовао кроз градове тадашње нам државе. Финале је било у Шапцу, и добио сам трећу награду стручног жирија за композицију. Престао сам да нудим текстове и концентрисао сам се на компоновање сопствених текстова, али ми баш није ишло. Ја направим песму и одпевам је певачу, али пошто ми певање није јача страна, то није баш звучало добро.
1986. по повратку из иностранства сам донео 4 канала Tascam студио и Roland ритам машину, и почео сам да правим демо снимке песама и да их нудим певачима. Ти демо снимци су били одсвирани и отпевани на завидном нивоу, и тада је све кренуло. Већина мојих познатих песама је из тог периода од 3 године.
У том периоду сам упознао и Тахира Дуркалића, познатог тон мајстора, који ме је упознао са Кемишом, код кога сам први пут видео миди уграђен у хармоници, такође Атари, први компјутер са миди прикључком, и то је одредило мој музички и могу рећи, мој животни пут. Одмах сам уградио миди у хармонику, купио Корг М1, први синтисајзер са секвенцером, све у циљу да побољшам квалитет демо снимака. И тада, када ми је кренуло, отишао сам у Аустралију.
По одласку у Аусталију, у следећих 2 године написао сам пар песама, и свакако најпознатија је “Ко то тамо пева” коју пева Никола Урошевић Геџа. Једно време сам снимао локалне певаче, али даљина је учинила своје, од музике се није могло живети, дошла су деца... Схватио сам да мора да се прилагодим средини у којој живим и кренуо сам са школовањем. И даље сам свирао викендом тезге, радио редован посао и ишао у школу ванредно следећих 10 година. Музика ми је постала хоби и начин да се употпуни кућни буџет, а ауторски рад је отишао у други план.

- У којој мери успевате да пратите дешавања на естрадној сцени Србије?

- У последње 2-3 године пратим и преслушавам шта се снима, и то је доста лако у ово време Интернета. Знамо да естрада није само музика, и сведоци смо да су неке друге ствари, на жалост, постале важније за већину певача. Али то није ништа ново, тога је било и пре, можда не у тој мери и не тако јавно, али естрада је увек била такозвана “сива зона”.
Мислим да је највећи проблем што, нажалост, многи познати и признати не снимају. Снимају неки нови, и никад се није више снимало, продукција је у успону али, има и никада више корова. Данас за пар стотина евра купите микрофон, звучну карту, компјутер и почнете да правите песме и снимате, и себе почнете звати композитором и аранжером. Некад ми се учини да сви у Србији или певају, или свирају, или пишу текстове и компонују.
На срећу, појавила се и генерација нових аутора која ради јако квалитетно. Они су подигли продукцију на јако висок ниво, углавном технички аспект, а у некој мери и ауторски део. Проблем је што те песме снимају углавном нова лица која су спремна да плате за добру песму, али немају искуство, нити квалитет и харизму већ проверених и признатих звезда. Ови други живе од старе славе и нису спремни финансијски да улажу у каријеру, пошто се то у њихово време није практиковало.
Променио се и сам систем како музички бизнис оперише, појавили су се нови људи који су се снашли у овом новом времену. Пре је продукција продавала плоче/ касете и фактички финансирала певача и правила зараду. Пре је и све било другачије организовано. Знало се ко зна да компонује, ко да аранжира а ко да продуцира. Данас је све углавном у рукама исте особе која углавном напише музику, аранжира и сними, продуцира и измикса. Понекад само мастеринг уради неко други. Данас су то појединци који певачу нуде песму као комплетан пакет.

- Коју бисте сарадњу могли да издвојите као најуспешнију, а коју као најдражу?

- Највише мојих песама је снимио Бора Дрљача ал не знам тачно колико, негде близу десет. Мислим да су две од њих, “Ја сам шнајдер” и “Алал вера мајсторе” и обележиле његову каријеру у задњих 20 година. За обе песме текстове је написао наш потпредседник Илија Адамовић, а ја сам урадио мелодије. Као текстописца, свакако сарадња са Љубом Кешељом која је била јако успешна. Ако је судити по извештајима Сокој-а, песма “Плакаћемо сутра” коју је снимила Биљана Јевтић је доста слушана и дан данас.
Немам најдраже сарадње нити песме, и увек ми је она најновија што тек треба да угледа светло дана најдража. Не волим ни да слушам своје старе песме, увек се фокусирам на оно што тренутно радим и што долази. Можда и зато што док урадим једну песму, ја је прво у глави окрећем и правим данима, онда је снимам и преслушам стотину пута, тако да кад се објави, она је за мене већ стара песма.

- Како је дошло до Вашег учлањења у ЛИРУ и како оцењујете њено функционисање?

- Случајно сам наишао на Лирину веб страницу, и видео међу чланством име мог старог сарадника Илије Адамовића Пре две године приликом посете Србији чули смо се и видели, и тако је та прича кренула. Ево ово је већ друга година како сам члан Удружења, и моја искуства су више него позитивна.
Нажалост, нисам у могућности да присуствујем састанцима али са ове даљине ми се чини да је Лира сазрела као организација. Ствари су се искристалисале, и дошло је време да се сваки члан погледа у огледало и сам себе упита оно чувено питање Џона Кенедија које ћу да парафразирам: “Нe питам шта Лира може да уради за мене, него питам шта ја могу да урадим за Лиру”.
До сада је мала група људи у председништву радила све, и вукла за све нас напред. Време је да сви чланови дају свој допринос према својим могућностима. И то не само за фестивал. Ево видимо и прво Лирино соло ЦД-е издање, и ствари, очигледно је иду у правом смеру.

- Повратак на музичку сцену обележили сте учешћем на петом ЛИРА" фестивалу са чак три песме Како Ви гледате на овај фестивал, а поготово како га видите у односу на сличне музичке догађаје?

- Фестивал је судећи по коментарима био више него успешан. Листа учесника је била доста добра. Ја сам погледао снимак, саслушао све песме и задовољан сам и што се тиче уметничког, и што се тиче техничког аспекта. Добро је било, али може и мора да буде још боље. Пре свега, треба да привучемо више проверених композиторских имена, такође да подигнемо квалитет текстова на још већи ниво, и да обезбедимо далеко бољу медијску подршку и промоцију.
Што се тиче конкуренције, мислим да је здрава конкуренција добра и пожељна, и волео бих да је има много више, али осим још једног фестивала који је био после Лириног, ја мислим да остале манифестације које ставе у префикс “фестивал” само подцењују тај појам. Ако су песме већ премијерно изведене на другој манифестацији, или ако је место одржавања угоститељски објект где мало више загрејани гост може да вас гађа чашом, јер му се не свиђа песма, то не може да се зове фестивал. Имамо и случај да је скоро пола песама на самозваном “фестивалу” написао исти аутор, или ауторски пар. То може да се зове можда солистички концерт, али никако фестивал.

- Постоје ли било каква дешавања у Аустралији кад је у питању наша народна музика и наши певачи?

- Свакако да има доста догађања везаних за народну музику, јер где је наш народ ту је и наша музика. Преко целе године нас посећују познати и мање познати певачи, са мање или више успеха. Само пар највећих звезда раде праве концерте, остали углавном раде забаве које се организују при црквеним салама или спортским и социјалним клубовима диско клубовима или у пар кафана које још раде. У исто време, има доста локалних певача и музичара који углавном раде приватне забаве као што су свадбе, веридбе, рођендани...
Такође, захваљујући сателитској ТВ, у могућности смо да пратимо све канале дирекно из Србије, а имамо и локалну ТВ која покрива цео континент. А и сами знате да има и много радио станица у Србији које могу да се слушају преко Интернета.

- Било би занимљиво чути вашу поруку колегама текстописцима из угла човека који једнако успешно и пише и компонује?

- Приметио сам да много колега текстописаца још пишу у класичном осмерцу или десетерцу и са савршеном римом, три строфе и рефрен. Мислим да треба да се ослободе тих рестрикција, и да дају себи креативну слободу. И самом композитору је теже да напише оргиналну музику на осмерац или десетерац јер је то већ употребљено у хиљаде и хиљаде песама. Ако анализирате, многе познате и признате песме не робују ни беспрекорној рими. Најбољи примери су песме легендарног Томе Здравковића.
Други савет је спремност за промене, ако композитор предложи корекцију или измену текста. Поезија и песме за певање су две различите ствари, и често је потребно променити текст, да би певач лакше отпевао, или да се стави акценат на неку реч. Има ту разних, што техничких, што уметничких разлога, и колеге текстописци треба да схвате да је и у њиховом интересу да песма буде што боља, и да иза захтева композитора не стоји никаква лоша намера. Напротив, сваки искусан композитор има “нос” да осети шта песми треба. Понекад само једна права реч или фраза може од једне песме да направи велики хит, или ће да прође тотално незапажено.

- Шта је то што вам се чини да боље сагледавате из Аустралије него овдашњи музички ствараоци?

- Тешко је то рећи. Ја немам тоталну слику шта се пева и свира на “терену”, али могу да пратим тренд како технички тако и музички у глобалу. Мислим да тренутно имамо три правца/стила. Први правац су песме са типичним народним ритмовима и звуком где углавном хармоника доминира, или се сними са тамбурашима или трубачима. Понекад се измешају сви ти иструменти и направи неки хибридни звук. Друга правац су модернији народњаци, и то углавном у бит и румба ритму. Ритам секција је модерна, али доминирају типично народњачки мотиви и инструменти. Трећа правац су песме са самозваним ДЈ-евима, и то су песме за клубове где се помеша народњачко певање и народњачки мотиви, реп рецитовање и техно/електро/денс звук. Чини ми се да се све више снима песама првог и другог стила, и да се народна песма, мало модернизована, враћа на сцену.

- Како као човек који доста дуго живи ван своје домовине гледате на стране призвуке у српској народној музици и песми?

- Ми смо данас, ма где живели, под утицајем глобалне медијске машине, и до нас је шта ћемо узети и упити, а шта ћемо одбацити. Наш је задатак да сачувамо нашу културу, језик и идентитет за будуће генерације. У исто време, не можемо живети у изолацији, и како технички тако и тематски, ми морамо да се прилагодимо времену у коме живимо. Мислим да је решење у добром балансу. Нисам против употребе страних призвука ако они имају уметнички разлог и ако су употребљени са мером и укусом. Умереност, није само решење за музику, него и за остале сфере живота у овом потрошачки лудом свету. Неки предлажу да држава интервенише са законима, али не мислим да је то добро. Свако од нас треба да се понаша одговорно, и да се упита да ли ће се његова деца и унуци сутра стидети или поносити са оним што је урадио.

- Да ли је на видику нека нова сарадња после успешног повратка на музичку сцениу Србије?

- Има неких наговештаја, али не бих ништа конкретно. Морам признати да није ни лако успоставити контакте са ове даљине. Мислио сам да ће бити много лакше, али изгледа да сам заборавио како музички бизнис оперише.
Али ја се и не журим. Добра песма је добра песма и увек нађе свог певача. Имам доста спремљеног материјала, само треба да урадим демо снимке. Требао бих да урадим 20-так песама и дођем у Србију, али то је за сада само идеја.

- Планови и мотиви?

- Ево већ се спремам за следећи фестивал и једна песма је скоро урађена, и биће мало другачија, имаће укус и звук југа Србије. Обновио сам сарадњу и са нашим потпредседником Илијом Адамовићем, и ту се крчка пар нових песама. Ту је и нова сарадња са Катом Богдановић, која је такође члан Лире. И ту ће бити нових песама. План је да радим полако али квалитетно.
Шта рећи о мотивима. Јасно је да ја не живим од музике, али је она део мог живота, и не могу без ње. Мој мотив није велики новац нити слава, али као и сваком човеку успех годи. Задовољство је када напишете добру песму, када видите да публика воли то што сте урадили. И сам тај процес, стварање нове песме, та игра речима и звуком, то је то што волим и уживам у томе.

- Постоји ли питање које прижељкујете да вам поставимо?

- Мислим да је и ово било и више него довољно. Искористио бих прилику да поздравим све колеге, чланове, као и љубитеље Лире, и да вам се захвалим на уступљеном простору.

Разговор водио Благоје Ердељан
 Јануар 2016. године

 

Прочитано 584 пута
ЛИРА

Удружење текстописаца
за музичко стваралаштво.

Морате бити пријављени да би могли да оставите коментар
Free visitor tracking, live stats, counter, conversions for Joomla, Wordpress, Drupal, Magento and Prestashop
Данас
Јуче
Ове недеље
Прошле недеље
Овог месеца
Прошлог месеца
УКУПНО
309
1060
2825
2894
7675
10947
4818861

Прогноза за данас
312


Ваш IP:54.90.207.75

Радио РеномеРадио Морава